Priča o dve saksije za cveće počela je pre oko četiri godine u centru Beograda. Jednu malu slepu ulicu, dakle ulicu u kojoj nema slučajnih prolaznika, neke komšije su poželele da ulepšaju. Doneli su dve ovakve saksije i u njima zasadili dve biljke.
Saksije neodoljivo podsećaju na kante za smeće po gradu, te su „neslučajni“ prolaznici počeli nesvesno da ih pune otpacima od prvog dana. Tada nije stajao natpis „Ovo nije kanta za smeće“.
Komšije „Samarićani“ su odstranjivali smeće, ali se ono kao bumerang vraćalo. Biljke su posle nekog vremena uginule.
Pre nego što nastavim, zamoliću vas da ne sudite. Videćete zašto do kraja teksta.
Komšije su stavile natpis na saksijama da to nisu kante za smeće i posadili su nove biljke. Tok priče se nimalo nije promenio. Smeće je pristizalo a nakon izvesnog vremena i nove biljke su uginule.
Posle nekog vremena „Samarićani“ su odustali od zasađivanja novih biljaka, zatvorili su vrhove saksija papirom/kartonom i selotejpom, ostavili natpis, međutim, prolaznici su ipak nastavljali da ih pune smećem, probijajući zalepljene poklopce. Teške saksije nije lako odneti negde i baciti, a natpis i obnavljanje poklopaca nema mnogo efekta na promenu ponašanja „bacača smeća“. Ni metalni poklopci nisu pomogli, otpaci su se nabacivali i prelivali preko njih.
Ta bitka traje već godinama, a „Samarićani“ su posustali sa primenjivanjem novih taktika osvešćavanja.
Šta ova priča zapravo oslikava? Ljudski mozak u velikoj meri funkcioniše po automatizmima. Oči kao kamere propuste svetlost, a mozak iz memorija dekodira informacije, u ovom slučaju oblik saksije, a zasađene biljke i natpis potpuno ignoriše – uopšte ih ni ne vidi, jer su nepostojeći u prethodnoj memoriji. Slika saksije se prevede u informaciju „kanta za smeće“ i potom usledi automatska reakcija bacanja otpadaka u nju.
Ljudi koji bacaju smeće u ove saksije urade to jer ih mozak slaže i vide nepotpunu sliku. Svačiji mozak laže. Nemojte da mislite da ste izuzetak. Ne znači da konkretno vi ne biste primetili ovaj natpis i biljke, ali u nekim drugim pričama verujte da igrate ulogu „bacača smeća“. Zato sam vas na početku zamolila da ne sudite. Sam čin osude je vid laganja vašeg mozga, jer je pod emotivnim nabojem i automatski. Razumem, mnogi žele da je svet u kojem živimo lepši i umiljatiji, ali sve šta radite automatski je zapravo nesvesno i baratate veoma ograničenim brojem informacija dok to radite.
Sledeći put ako uhvatite sebe da ste pod emotivnim nabojem i da automatski reagujete, možda se setite ovih kanti. Možda vas to nasmeje. Humor je fantastičan način da se vratite u svesno stanje, makar na kratko. Trenutak prave svesnosti čini bezbrojna lepa čuda vašem umu i telu. Ne dozvolite da automatskim reakcijama ugušite neko tamo „zelenilo“ koje ste počeli u njemu da gajite.
A nemojte ni da tretirate vaš mozak kao kante za smeće. To radite izlažući ga svakojakim informacijama i sadržajima. Opterećen nervni sistem ostavlja manje prostora za pravu svesnost i stvara plodno tle za „laganje mozga“.
Vaš mozak daje najbolje rezultate na svim poljima kada ga tretirate kao saksije u kojima gajite i negujete cveće.