Šta su misli?
Misli su oblik energije, odnosno elektrohemijska aktivnost u mozgu. Kao električni i hemijski impulsi u mozgu, one preko kompleksnih i brzih procesa izazivaju ispuštanje hemikalija: hormona, što ljudi doživljavaju kao emocije.
Šta su emocije?
Emocije su fizički oblik energije. Kada misli pokrenu hormone, a hormone doživimo kao emocije, to ljudi bukvalno osećaju kretanje energije kroz telo.
Emocije mogu biti i reakcija limbičkog sistema (evolucijski najstarijeg dela mozga) na okruženje: npr. kada čujemo glasan zvuk ili kada se preko čula (najčešće mirisa i ukusa) automatski pokrenu sećanja na neka stara iskustva. Ovo je drugi smer uticaja: kada emocije pokrenu tačno određene misli.
Kako nastaje memorija?
Memorija se stvara kao reakcija nervnog sistema i samih ćelija u telu na izloženost spoljašnjim ili unutrašnjim informacijama. Memorija u nervnom sistemu se oslikava kroz putanje povezanih neurona u okviru neuronskih petlji i mreža. Svaki put kada ponovimo neko iskustvo ili ponavljamo mentalno neke informacije kroz misli, ta putanja se utabava i memorije učvršćuju. Kao kada npr. hodate po travi istom putanjom više puta, ona se lagano pretvara u vidljivi putić. Kratkoročna memorija se pretvara u dugoročnu u toku sna.
Kada iskustvo ili informacije ne ponavljate u mislima, memorija se rasformiše, tj. povezani neuroni se oslobode i iskoriste za stvaranje neke druge memorije – na pamćenje onih informacija i misli kojima poklanjate pažnju. Takođe, kada nešto ponavljate mnogo veliki broj puta, to naposletku dobija svoju autonomiju i može da se pokrene i bez vašeg svesnog odabira da to pokrenete. Zato se kaže da mi prvo stvaramo navike, a potom one automatski upravljaju nama. Isto se odnosi i na sam način razmišljanja na određenu temu koji je uslovljen prethodno utabanim šablonima razmišljanja, koji se takođe mogu nazvati navikama – navikama da tako razmišljate.
Ćelijska memorija je nezavisna od nervnog sistema, ali po istom principu se ćelije hemijski adaptiraju na spoljašnje i unutrašnje uticaje, baš kao i nervni sistem, i takođe su sposobne da „zaborave“.
Traumatična iskustva se memorišu nešto drugačije: ona ne prođu kroz racionalni deo mozga, već se fragmentisano memorišu i najduže se pamte zapravo fizički i hemijski aspekti takvih iskustava: nedostatak daha, uzbuđenost, bol u određenom delu tela, itd. Njihovo „zaboravljanje“ zahteva sveobuhvatniji pristup.
Kako mašta utiče na memoriju?
Rađena su mnoga naučna istraživanja na ovu temu i definitivan zaključak je da naš mozak ne razlikuje doživljaje koje proizvodi mašta u odnosu na stvarne događaje. Kod nekih ispitanika je samo postotak učinka mašte na memoriju slabiji od 100%, ali to zavisi i od moždanih frekvencija na kojima su maštali, fokusa kao i nekih drugih faktora. Dakle, ono o čemu se mašta kreira memorijske zapise u nervnom sistemu.
Evo kako mašta utiče na menjanje ćelijske memorije:
Epigenetika je potvrdila da misli i zamišljena iskustva proizvode hemijske signale (hormone) koji do ćelija dolaze putem krvotoka. Ovi signali menjaju ekspresiju gena, odnosno uključuju ili isključuju određene gene bez menjanja sekvence DNK.
Mašta takođe utiče na regulaciju imunoloških ćelija, jer su nervni i imunološki sistem duboko povezani. Mentalna stanja poput stresa, anksioznosti ili pozitivne mašte direktno utiču na proizvodnju belih krvnih zrnaca, a najnovija istraživanja su pokazala da mašta utiče i na mnoga druga hemijska jedinjenja koja su povezana sa poboljšanjem odbrambenog sistema.
Placebo efekat je možda najpoznatiji primer kako mašta utiče na menjanje ćelijske memorije. Kada pacijenti živopisno zamisle da će tretman poboljšati njihovo zdravstveno stanje, nervni sistem oslobađa proteine i hemikalije (poput endorfina) koji fizički smanjuju upale, snižavaju krvni pritisak, ili olakšavaju bol u ćelijskom tkivu.
Slikovito iskustvo da bolje razumete informacije iznad: kako sam maštom otpustila traumu iz ćelijske memorije
Evo kako se stvorila trauma: fioka u kuhinji je odjednom počela da udara u drugi komad nameštaja koji je iz meni tada nepoznatog razloga počeo da je blokira. Mnogo sam koristila tu fioku i bio je to jedan školski primer ponavljanja iskustva i utabavanja memorije: svakodnevno, po nekoliko puta, mesecima, sam nakon svakog otvaranja fioke čula glasan zvuk, trzaj i probadanje u tačno određenom delu stomaka zbog ljudskog urođenog straha od glasnog zvuka.
Situacija sa nameštajem se srećno rešila nakon par meseci. Kada sam prvi put nakon toga otvorila „oslobođenu“ fioku, iako više nije bilo prisustva glasnog zvuka, ipak sam osetila jako probadanje u pomenutom delu stomaka, koje mi se učinilo još jačim jer nije bio prisutan zvuk da mi odvuče pažnju. Razumevajući kako memorija funkcioniše, znala sam da će se vremenom ona i razgraditi, jer će glasan zvuk izostajati iz jednačine. Međutim, intenzitet bola se nimalo nije smanjivao na svako sledeće otvaranje fioke i to je potrajalo nekoliko dana uz moju veliku zbunjenost.
Onda sam shvatila da to nije bila obična memorija iskustva, već memorija traume. I došla mi je iz inspiracije ideja da upotrebim maštu: pre otvaranja fioke sam zatvorila oči i u mašti zamislila ono šta sam već realno znala: da se fioka sada otvara bez otpora i udarca u drugi komad nameštaja. Otvorila sam oči, pa onda fioku i primetila da je bol u tom delu stomaka bio duplo slabiji nego prethodnih dana. Ovo mi je izgledalo kao božije čudo. Nastavila sam da primenjujem istu taktiku upotrebe mašte pre otvaranja fioke, a osećaj probadanja je svaki put bio vidno, oko duplo, slabiji nego prethodnog puta. Posle samo 5-6 otvaranja fioke u narednih dan-dva, bol je potpuno iščezao i nikada se više nije vratio.